Ruzmarin za kićenje svatova

U Srpskoj tradiciji ruzmarin se od pamtiveka koristi za kićenje i dekorisanje svatova. Najčešće se ruzmarin kači na revere gostiju koji su pozvani da uveličaju svadbeno slavlje. Sam čin kačenja ruzmarina je takav da ga mlade devojke pribadačama fiksiraju za rever gostiju a ovi, zauzvrat, daruju devojke novcem.
Danas će mnogi, u šali, reći da je ovo etiketiranje gostiju kako bi se obeležili kao učesnici u svadbi. Međutim, ovaj običaj najverovatnije je preuzet još od starih Grka, obzirom da je u starom veku, ružmarin bio posvećen grčkoj boginji Afroditi, boginji lepote i ljubavi. S venčićima od ružmarina ukrašavali bi se, ne samo kipove bogova, nego bi grančicu ružmarina stavljali i u kolevku novorođenčeta, ukrašavali bi bračne parove.
Tokom Srednjeg veka, ružmarin je smatran ljubavnim cvetom, te znakom sećanja i vernosti. U skladu s verovanjem da će ova mediteranska biljka pomoći da se održi zavet položen pri venčanju, često su ga uplitali u venac koji je mlada nosila na glavi, a njegovo se vino koristilo u zdravicama za novovenčani par. U Šekspirovom Hamletu, Ofelija kaže: “Tu je ružmarin, za sećanje: moli za ljubav, pamti!…”
U Srbiji se, od sticanja nezavisnosti i rađanjem nacionalne i građanske sveti, prilikom kićenja svatova, na ruzmarin obavezno dodavala mašnica sa trobojkom (crveno, plavo, belom). Neizostavan je nacionalni dekor na svadbama, uz nacionalnu zastavu. U jednom momentu, kineski plastični cvetići su ga skoro istisnuli iz svadebenog folklora ali je tradicija, lepota i simbolika, koju ova grančica ima, pomoglo da ostane deo neizostavne “opreme” koja se mora obezbediti za dobru svadbu.